Intervju – dipl. defektolog, logoped, Emanuela Božić

Sve više smo svjedoci brojnih poteškoća u govoru sa kojim se danas djeca suočavaju mnogo više nego što je to bilo ranije. Brojni roditelji dolaze u nedoumice i postavljaju pitanja kada i kako raditi sa djecom, ali i kada je pravo vrijeme za posjetu stručnom licu.
Preveliki uticaj tehnologije ali i brojni drugi faktori su doveli do toga da danas djeca odrastaju u drugačijim kontekstima, što rezultira i drugačijim razvojnim rezultatima.
Odgovor na nekoliko važnih pitanja za ovu tematiku dala je Emanuela Božić, dipl.defektolog – logoped, ali i predavač „NTC školice“.

1. Na jednom seminaru sam došla do podatka da je postotak djece sa poteškoćama u govoru svake godine sve veći. Da li je zaista tako? Te da li već možemo govoriti o alarmantnom stanju ako se uporede pomenute brojke danas sa stanjem na tom polju od prije 10,20 godina?

Tačno tako, zaista su alarmantni podaci koje nam donose nova istraživanja svake godine. Prema zvaničnim podacima, 67% dece na predškolskom uzrastu danas ima nekakv oblik govorne patologije. Taj podatak je zaista zabrinjavajući, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je pre 20 godina taj procenat bio značajno manji i nije prelazio 10%.

2. Sa aspekta Vaše struke, da li možemo govoriti o konkretno evidentiranim uzročnicima tog zabrinjavajućeg stanja?

Podaci koje sam navela su podaci koje imamo iz Srbije i prema naučnim člancima, to su brojke koje su slične brojkama koje mozemo naći u velikim zemljama sveta. Kod nas na žalost ne postoji sistematsko praćenje govornih poremećaja i zvanične ustanove nemaju podatke koji bi nam dali pravu sliku govora dece u našoj zemlji. Ono što kod nas dodatno otežava situaciju jeste kulturoloski fenomen, pa se mi, logopedi često susrećemo sa izjavama poput: “mali je još, ima vremena….” i slično, tako da se veliki broj onih koji bi trebalo da se jave u referentnu ustanovu, uopšte ne javljaju.

Prema logopedskim normama i standardu književnog jezika, svako dete na uzrastu od punih pet godina, treba da izgovara svih 30 glasova našeg jezika. Međutim, zbog kulturološkog fenomena kog sam pomenula i zbog nedostatka logopeda, često imamo situacije gde deca idu u prvi i drugi razred, a ne govore pravilno.

3. Šta mislite, koji bi to mogao biti proaktivan pristup roditelja koji bi u ovom dobu izazova po roditeljstvo mogao podsticati optimalno formiranje govora koje bi bilo u skladu sa prirodnim procesima razvoja kod jednog prosječnog djeteta?

Pre svega je neophodan jasan stav strušne javnosti, rad na prevenciji i posebno rad na edukaciji roditelja o tome šta dete na kom uzrastu treba i može da zna i može. Što se tiče roditelja, nephodno je da prestanu zaštitnički da se ponašaju prema deci. Najintenzivniji razvoj deteta je u predškolskom periodu i ako tu uradimo sve kako treba, sve što kasnije dođe u životu će biti mnogo lakše. Današnji roditelji prezaštićuju decu, sve je podređeno njihovim zahtevima i raspoloženjima i nekako se stiče utisak da su deca danas ta koja određuju kako će da odrastaju, umesto da su roditelji tu, da nametnu ono što je potrebno. Dete ne zna i ne može da proceni za sebe sta je važno, to je uloga roditelja.

4. Često smo svjedoci da danas roditelji forsiraju djecu da mnogo ranije nego mi nekada uče djecu čitati i pisati, ćirilicu i latinicu uporedo, maternji i strane jezike. Da li ovi postupci mogu kontraproduktivno djelovati na prirodni tok razvoja govora kod djece?

Mi smo danas svedoci jednog paradoksa u društvu, nekako se stiče utisak da svako mora biti najbolji, svako mora biti prvi i slično, sto je nemoguće. Svaka generacija iznedri decu koja se nalaze na različitim skalama sposobnosti. Neko je možda loš u nečemu, ali je zato najbolji u nečemu drugom. U tom pokušaju da dete bude najbolje u ovome ili onome, roditelji nekada naprave previliki pritisak koji dete neminovno uvodi u stres. Deca na predškolskom uzrastu ne treba da znaju da čitaju i pišu, imamo škole za to. Predškolce je dovoljno da zainteresujemo za slova i brojeve, da nauče da pišu svoje ime, mamino i tatino slovo i slično. Bez ikakvih pritisaka i kroz organizovanu i usmerenu igru, mi možemo postići mnogo više nego u situacijama u kojima se prave pritisci na decu. Sve ima svoje vreme i naš zadatak, i roditelja i stručnjaka, jeste da uvek držimo zahtev malo iznad mogućnosti deteta, jer na taj nacin vršimo pravi podsticaj, dajući deci izazov koji žele da savladaju.

5. Moderna tehnologija i razvoj govora. Pojam „ekranitis“. Kada situacija postaje zabrinjavajuća?

Danas smo svedoci prizora u kojima se više niko ne odvaja od ekrana, bilo to telefoni, kompjuteri ili televizija. Mediji su preuzeli stimulaciju dece i sve je manje podsticajnih situacija kakve su se mogle videti pre nekoliko decenija. Retkost je videti decu da se igraju loptom, lastiš, vijača i slične igre su odavno pale u zaborav. Zbog toga imamo stručnjake koji na sva zvona apeluju na roditelje. Među svima se posebno ističe dr Ranko Rajović, jedan od najvećih autoriteta za decu, na našim prostorima. Izgubljeno vreme ne mozemo vratiti i upravo zbog svih ekrana i fizičke neaktivnosti, danas imamo situacije da deca kasne u progovaranju, da imaju nerazvijenu motoriku, ravne tabane, krive kičmu, imaju lošu pažnju… i tu je ceo niz različitih posledica koji ćemo tek postati svesni.

Kako to dr Rajović kaže: “Mi smo bića stvorena za kretanje. Glavni zadatak deteta je da se igra”, a naš zadatak je da obezbedimo uslove za kretanje i igru, da decu držimo što dalje od ekrana i samo na taj način možemo očekivati pravilan razvoj tela, pokreta i iznad svega – mišljenja i inteligencije.

6. Kada je vrijeme za posjetu logopeda?

Obično na ovo pitanje odgovaram – što pre. Zavisno od problematike koja postoji u govoru, logopedu se treba javiti u skladu s tim. U situacijama gde se dete rodi sa rascepom nepca, sasvim sigurno će logopedski tretman krenuti veoma rano, čak i pre nego dete prohoda. Dok s druge strane ukoliko dete ima problem sa izgovorom glasa R, na tretman se treba javiti sa četiri i po godine.

Ono što je neophodno da roditelji znaju jeste da dete progovara sa 12 meseci, sa dve godine izgovara kratke rečenice, dok dete od tri godine može da vam da informacije o tome gde je bilo, s kim, gde i slično. Sa punih pet godina, dete treba da izgovara svih 30 glasova pravilno u skladu sa književnom normom, ima pune rečenice i može da prepriča sve svoje aktivnosti i situacije u kojima se našlo. To su normativi koji mogu da posluže kao orjentir roditeljima, ukoliko primete bilo kakvo odstupanje, potrebno je javiti se logopedu. Na kraju, možda je bolje otići po savet logopeda, nego na svoju ruku odlučiti da ima vremena i kasnije se kajati što se nisu javili stručnjaku na vreme.

Neda Stevanović
Life coaching & Mindfulness

Slične objave

Intervju – profesor Zoran Milivojević